БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ '' ОСВРТ НА ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ  У ДОЛИНИ ЛИМА''

Пише: Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

НА СВЕТИМ ВОДАМА ЛИМА

 ОСВРТ НА ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ 

            Долина Лима представља окосницу око које су настали, развијали се и ширили српска средњовјековна држава и њена обиљежја. Тиме је умногоме допринио и природни положај овога предјела, из кога се лако доспије-вало до Јадранског приморја на западу, црноморског басена на истоку, Подунавља на сјеверу и Средоземља на југу. Око ове окоснице концентрично су се међусобно повезивале и друге области, које су улазиле у састав српске средњовјековне државе.

            О значају Полимља у консолидацији српског средњовјековног етничког језгра и развоја српске државе, посебно у вријеме Немањића и епохе које су потом слиједиле, свједоче бројни културно-историјски споменици који су равномјерно разасути по долини Лима и његовим прибрежним странама, од његовог извора из Плавског језера па до ушћа у Дрину код Међеђе, недалеко од Вишеграда. Због тога се Полимље из милоште могло с разлогом назвати Српска Света Гора. Неки хроничари кажу да је Јован Крститељ знао за Лим и Полимље ''не би крстио Христа на Јордану, него на Лиму''.

            То је био повод да се 1996. године, на иницијативу Славољуба Пушице и Музеја у Пријепољу, ради потпунијег проучавања овог драгоцјеног културно-историјског наслеђа, организује међународни научно-истраживачки пројекат под називом На светим водама Лима са сједиштем у музеју у Пријепољу. Културно-историјски споменици у долини Лима претрпјели су након продораТурака у ове крајеве знатна оштећења и разарања. Због тога је било крајње вријеме да се овом културном благу велике историјске и научне вриједности посвети дужна пажња са археолошког, историјског, историјско-умјетничког, етнолошког и архитектонског становишта. Из тих разлога су неки од ових споменика добили свој првобитни изглед. Међу њима је Света Тројица у Брезојевици код Плава, Шудикова и Урошевица код Берана, Свети Лука у Калудри код Берана, Давидовица и Куманица код Бродарева, а у току је и обнова и реконструкција манастира Светог Ђорђа у Мажићима, манастира Пустиње, пусте цркве у Сељашници и манастира Давоље код Пљеваља. Већина ових послова је завршена. Поред цркава и манастира, у долини Лима очувала су се и друга знамења која свједоче о консолидацији српског етничког језгра на овим просторима. На то подсјећају имена старих српских жупа, Плавске жупе, жупе Зла ријека (Комска жупа), жупа Будимље, Брсково, Љубовиђа, Црвена Стијена, Звјезд и друге. Територијално-организациони облик Срби су донијели из своје старе постојбине. На овим просторима су се развили градови Градац код Гусиња, Градац и тврђава на ушћу ријеке Комораче у Лим, Челиград у плавској жупи, Градац изнад Зле ријеке код Андријевице, Градац у Будимљи, Соколац у Злој ријеци, затим Водице, Милешевац, Ковин, Оштрик, Јагад, Сјеверин и други. Код манастира и цркава биле су караванске станице, а недалеко од њих тргови и пазари на којима се окупљало околно становништво ради подмиривања својих животних потреба, набавке, размјене и продаје робе. Примјери за то су Крушево код Гусиња, назван трг, пазар у Метеху код Плава, Никољ пазар код Бијелог Поља, Брсково, Пријепоље, Прибој и др.

            Географски положај Полимља одликује издвојене заклоњене долине одвојене клисурама и разштићене планинским ободом, са низом жупских предјела од Плава на југу, преко жупе Будимље, Љубовиђе, Црне Стене и Дабра до ушћа Лима у Дрину. Дуготрајна и уређена српска држава и црквена организација пружала је томе подручју политичку стабилност и економски просперитет. Полимље је било испресијецано подужним и попречним правцима којима се кретао промет људи и робе из приморских градова, највише Дубровника и Котора, према српском залеђу и даље према истоку и југу са многобројним варијантама два главна пута од Дубровника за Полимље, подрињског, тзв. via Дрине или via Босне и другог преко Никшића, познатог као via Јесера или via Анагасти.

            Од Плава су путеви водили за Метохију, Косово и Македонију, а из данашње Приштине гранали се у једном правцу према Нишу, Софији, Једенама и Истанбулу, Константинополису, Станболу, Констатином граду – како се у ком периоду звао) а други према Солуну.

            На Лиму и његовом сливу постоји више цркава и манастира посвећених Светом Николи, заштитнику вода и морепловаца. Управо због тога што је и у овом крају најраспрострањенија слава увијек била о дану Светог Николе, многе цркве су грађене и посвећиване управо том Светитељу. Међу њима су у Војном селу код Плава, Никољцу код Бијелог Поља, Подврху, у Бањи код Прибоја. Насеље Никољац је такорећи предграђе Бијелог Поља, дијели га од града само ријека Лим. Но, име Никољац, било да је ријеч о цркви или насељу, старије је од Бијелог Поља. Па се овај град, осим по цркви Светог апостола Петра препознаје и по Никољцу, јер је старо насеље или трг познат из дубровачких докумената као Никољ пазар. А сама црква коју неки истраживачи зову и манастиром позната је по првој и веома богатој преписивачкој школи. Било је то и прво манастирско насеље са својим посједима и веома богатој преписивачкој школи. У которским списима се помиње као трговачко мјесто. Полимље чини и знатан дио Немањине очевине, јер су двије њихове задужбине на Лиму. Свети Сава је дијелио српску земљу на ''јепископије'' и постави за Полимље два ''јепископа''. Једнога у Дабру, за средње и Доње Полимље, а другога у Будимљи за Горње Полимље. А када Свети Сава премину, тијело његово би смјештено у Милешеви у Полимљу.

            Многи научници су проучавали црквени и државни живот у Полимљу од доласка Немањића до данашњих дана, али све што је записано није ипак сачувано, а што је сачувано говори о веома развијеном црквеном и државном животу на ''Светим водама Лима''. Дио тога је недоступан широј читалачкој, па и научној јавности, а дио се још увијек истражује и проучава. Као организационе јединице овдје се међу првим помињу Плавска жупа, жупа Будимља, Милешева, Дабар, жупа Љубовиђа. А Љуба Ковачевић помиње и жупу око рудника Брсково као Брсковску жупу, код данашњег Мојковца, коју позивајући се на њега помиње и Велиша Крсмановић. Жупе су постојале и код Старих Словена као економско територијалне јединице које временом губе племенски карактер.